23.10.2011.g.

Trinaestog januara hiljdu devetsto četrdeset i sedme u Bojanjem brdu poginuo je kapetan OZNA-e ( komunističko Odjeljenje za zaštitu naroda) Rako Mugoša. Ubio ga je rafalom Krsto Popović. Sahrani Mugoše koji je bio dio zasjede pripremljene za Krsta Popovića prisutvovaće najviši policijski, vojni i politički vrh Crne Gore, ali je ova sahrana ostala u narodnom pamćenju, (dok ga je narod još imao i to ga krasilo) , po događaju koji je bio i ostao veličanstven, po tužbalici majke pokojnog Mugoše koja je, između ostalog, u svojoj tužbalici nad mrtvim sinom rekla i ovo:

„Govorih ti sine Rako
Nije Krsto što mu zbore
No je vitez Crne Gore!“

Što je uradila ovakvom junačkom tužbalicom majka pokojnog Mugoše? Ona se javno usportivila ubistvu Krsta Popovića, rekla komunistima i njihovoj OZNA-i istinu o Krstu Popoviću govoreći da je vitez Crne Gore i time pljunula u lice najviše crnogorsko partijsko i policijsko rukovodstvo koje je donijelo odluku o Popovićevom ubistvu (Naravno, ta odluka je morala doći lično od Tita i Rankovića, posredovana je preko Blaža Jovanovića, Jova Kape, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore i drugih, pa su i onu pljunuti po sred lica) i naravno, ožalila je nesretna majka pogibiju svoga sina.

Ovakav postupak Mugošine majke predstavlja u Crnoj Gori jedinstven primjer iskrene i prave pobune i to na samom početku višedecenijske diktatorske komunističke vlasti koja će tek uslijediti, a za mene lično ona je spomenik i primjer svim časnim i hrabrim stanovnicama i stanovnicima Crne Gore kojih je ostao i opstao izuzetno mali broj, ali… Naše dvadesetogodišnje iskustvo potvrđuje kobnu istinu da se stanovnice i stanovnici Crne Gore protiv bilo koje vlasti nikad ne bune pa ma kakva ona bila (osim LSCG), oni joj vazda i po vas dragi dan – aplaudiraju i pjesme pjevaju!

OZNA je bila zločinačka tajna komunistička policija. Osnovana je 1944-e godine, a 1946-e će se iz nje formirati UDBA, sjedne strane, i KOS sa druge. Poslije državnog udara u Crnoj Gori, januara 1989-e, naslijediće je mafijaška policija koja djeluje punih dvadeset godina, sve do dana današnjeg! OZNA – UDBA su bili zapravo Titov Getapo ili KGB. Isto je to crnogorska mafijaška udba u rukama diktatora Đukanovića.

Bivši komandir nikšićke policije Veljko Sjekloća napisao je knjigu „Krsto Popović u istorijskoj građi i litetraturi“, Obod, 2001.g. Iz knjige se vidi da Sjekloća nije istoričar, ali je knjiga vrijedna zbog mase podataka koje o, komunistički skrivanom i sakrivenom Popoviću, iznosi, tako da Sjekloći svaka čast! Koliko mi je poznato ovo je prva knjiga posvećena liku i djelu Krsta Popovića. Iz dokumenata koje je prezntirala lako je i istinito zaključiti da Krsto Popović nije bio ratni zločinac, nego, kao što je to rekla Mugošina majka, vitez Crne Gore, soj od soja!

Kada sam osnovao LSCG udba nam je odmah pokušala podmetnuti Krsta Popovića kao našeg političkog prethodnika, što bi se odmah nadovezalo na komunistički i velkosrpski izmišljeni crnogorski separatizam i tome slično, to im je bio cilj. Već na prva tri naša mitinga pojavili su se transparenti sa likom Krsta Popovića! Odmah sam shvatio o čemu se radi i poručio okupljenima da mi sa Krstom Popovićem ne možemo proći ni u Katunsku nahiju, a mi liberali želimo i hoćemo u Evropu! Transaprenti su odmah sklonjeni i više se na naše mitinge nijesu pojavljivali.je Naravno, moj tadašnji odgovor nije bio odgovor časnom, poštenom, hrabrom i velikom Krstu Popoviću, nego mafijaškoj udbi i onima koji iza nje stoje.

Krsto Popović je rođen 14-og septembra 1881-e u Lipi Cuckoj- opština Cetinje, od oca Todora zvanog Zrno (pričalo se da je bio brži od puščanog zrna, odatle mu nadimak) i majke Ćetne rođene Krivokapić. Otac mu je bio junak, baš kao i đed, onaj čuveni Đoko Lazarev Popović koji je na Vučjem Dolu posjekao Selim pašu. Krstova majka je Krsta vaspitavala ovako: imanje za glavu, glavu za obraz, a obraz nizašto! E, to bijahu Crnogorci i Crnogorke…

Popović je završio osnovnu školu u mjestu rođenja, a zatím oficirsku školu na Cetinju. Proći će činove potporučnika, poručnika, jedno vrijeme će biti nastavnik u podoficirskoj školi, ali će na kraju steći čin brigadira što je na crnogorskom jeziku značilo general. Učestvovao je u balkanskim ratovima , u bici na Bregalnici, a u Mojkovačkoj bici pokazao je čudo od junaštva i perfektnu sposobnost komandovanja, postao je opštepoznati i priznati junak i komandant.

U Sarajevu je 28-og juna 1914-e ubijen austrougarski prestolonasljednik Franc Ferdinand što je dovelo do napada Austrougarske na Srbiju kojoj se Crna Gora odmah stavila uz bok kao saveznik. Iz Cetinja je u Beograd stigla poruka kralja Nikole: „Sudbina Srbije i naša je sudbina. Zlo i dobro nam je zajedno sa Srbijom. Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovome sudbonosnom času za srpski narod, tako i u svakom drugom.“

Nikola nije mogao ni zamisliti da takav viteški, i pošteni, i hrabri telegram šalje Petru i Aleksandru Karađorđeviću i Nikoli Pašiću, vrhu srpske politike koji su već donijeli odluku da rat iskoriste kako bi definitivno ubili Crnu Goru, a dinastiju Petrović – Njegoš detronizirali i to u vremenu kada se duboko vjerovalo da Njemci, i Austrijanci, i Mađari dobijaju rat! Nikola nije mogao znati da je Pašić u martu 1914-e godine posjetio Nikolaja II Romanova koji je Crnu Goru tada glatko izdao kačeći je oko vrata i na poklon Srbima, kao što je ruska politika prema Crnoj Gori vazda radila. Tom zločinačkom ubijanju Crne Gore od strane Rusije i Srbije, čemu će se kobno pridružiti i Francuska i Engleska, neće pomoći ni činjenica da je crnogorska vojska dajući joj odstupnicu, spasila srpsku vojsku koja se u bježaniji, neredu i rasulu povlačia preko Crne Gore u Albaniju i da je spasila svoje ubice: kralja Petra, regenta Aleksandra i premijera Nikolu Pašića! Takav zločin kao što je ubijanje Crne Gore od strane države kojoj je pružila i dala svu podršku, nije nikad zabilježen u istoriji Evrope, a pogotvu u ne njenoj novijoj istoriji. Tako je Crna Gora postala prva saveznička država koja je poslije pobjede saveznika i njihovom odlukom bila zbrisana sa lica zemlje! Nečuveno, ali istinito!

Odmah poslije brilijantno dobijene Mojkovačke bitke (6.januar 1916-te), umjesto da se pobjedničkoj vojsci da naređenje o povlačenju prema Albaniji kako bi se i ona deportovala kao i srpska, crnogorska vlada je donijela odluku o RASPUŠTANJU vojske i njenom razlazu kućama! Izdajnik serdar Janko Vukotić, načelnik vrhovne crnogorske komande je odmah postupio po isto tako izdajničkoj naredbi crnogorske vlade. Vukotić će se „zahvaliti“ vojnicima za „junačko,slavno, dostojno iako zaludno (kurziv moj S.P.) držanje.“ Ko može nazvati crnogorsku vojsku koja je spasila srpsku zaludnim? Odgovor je lak: može samo izdajnik kakav je bio Janko Vukotić! Umjesto u Albaniju i da se povuče sa svojim kraljem, crnogorka nepobjediva vojska je tako postala plijen okupatora, uzalud sve njene dotadašnje pobjede!

Srbija je 1918-e okupirala Crnu Goru. Okupacija je dovela do izdajničke Podgoričke skupštine i njenih odluka kojima se Crna Gora samo kao teritorija pripaja Srbiji. Uništava se kao država, uništava se njen ustav, uništava se njena sveta dinastija Petrović – Njegoš, uništava se crnogorska vojska, uništava se Crnogorska autokefalna crkva, uništava se crnogorsdka kultura, nacija, uništava se crnogorski jezik, uništava se crnogorska narodna nošnja, crnogorska kapa, crnogorske zastave se uništavaju, sve što je crnogorsko zabranjuje se! A evo vam prve naredbe okupatorskih srpskih vlasti:

„Naredba broj 1. Za 23. Okotobra 1918.god.

U cilju izvršenja naredbe Vrhovne komande srpske vojske, po čijem naređenju srpske trupe ulaze u Crnu Goru, kao nosilac reda, mira i pravde u opštem interesu naređujem sljedeće:

1. Zabranjujem nošenje oružja svim koji nijesu ovlašćeni,
2. Svako pucanje,
3. Slobodno kretanje po ulicama poslije 7 sati uveče do pet časova ujuto,
4. Postavljenim organima vlasti mora se ukazati bezuslovna polsušnost, i
5. Svako narušavanje reda i mira, bilo pljačkom ili na drugi način, najstrože se zabranjuje.“

Ovo je bila naredba koju su donijeli „oslobodioci“, a zapravo okupatori, ovo je bila naredba kojom se u sred Cetinja, žarišta vjekovne crnogorske Slobode, uvodi policijski čas!

Kako je došlo do Podgoričke skupštine, antiustavne, antilegalne i nelegitimne, u ovom času nije potrebno govoriti osim reći da je organizovana uz pomoć srpskih trupa i srpskih špijuna među Crnogorcima. Između ostalog proglas Organizovane cetinjske omladine, sastavljene sve od srpskih špijuna i agitatora, glasio je ovako: „Crnogorac koji bi bio protiv ujedinjenja srpskog naroda, njega će narod zgaziti kao crva koji kalja zemlju!“

Trenutak je da se kaže da niko u Crnoj Gori nije bio protiv ujedinjenja u državu Južnih Slovena, niko, sve počev od kralja Nikole pa do naroda. Ali, oni koji su razumjeli srpsko ubijanje Crne Gore bili su protiv da se Crna Gora kao okupirana pripoji kao prosta teritorija Srbiji, nego su bili za to da Crna Gora uđe u novu državu u kojoj će se poštovati ona kao država i sva njena slobodarska vjekovna tradicija. Srbija za to nije htjela ni da čuje, za njenu propagandu Crnogorci su bili nacionalno Srbi, što je gola laž, a Crna Gora srpska teritorija, što je isto tako gola laž, a tvrdiš li suprotno, „crv si koji će biti zgažen!“ Sukladno tome svi velikosrpski zastupnici na Podgoričkoj skupštini „izabrani“ su prevarom i otvorenim prijetnjama, u toj atmosferi i prisustvom srspskih bajoneta u zgradi i oko zgrade, „skupština“ definitivnog uništenja Crne Gore je i održana!

Ali, na Bokovu, opština Cetinje, 25-og decembra sastali su se ljudi koji su viđeli monstuoznost ubistva Crne Gore i donijeli odluku o početku ustanka. Važno je napomenuti da su se u crnogorskom jeziku ustanici, što je davna jezička komunistička izmišljotina nastala nakon zločinačkog djelovanja ustaša Anta Pavelića u Drugom svjetskom ratu, zvali ustašama, dakle, to su bili ljudi koji ustaše na noge, koji se podigoše, koji se pobuniše, koji uzeše oružje! Crnogorske ustaše željele su vaspostavu Crne Gore i da kao takva ravnopravno uđe u kraljevinu SHS, docniju Jzgoslaviju. Međutim, za ovaj bokovski sastanak i njegove odluke saznao je pop Stevo Drecun i o tome uputio pismo posljednjem mitropoliti autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve Mitrofanu Banu. A znate li što je uradio mitropolit? Odmah je Drecunovo pismo izdajnički predao – okupatorskoj srpskoj vrhovnoj komandi! Tako se okupatrorska srpska vojska počela pripremati za odbranu.

Ustanak je započeo 3-eg januara 1916-e, upadn u Cetinje 6-og, ali je ustanak, zbog manjih propusta, brzo likvidiran. Međutim, u njemu je Krsto Popović odigrao čojsku, patriotsku i sojsku ulogu i poručio svjim zahtjevom okupatorima: „Mi smo svi složni da Crna Gora uđe punopravno sa ostalim pokrajinama u jednu veliku jugoslovensku državu(…) tražimo anuliranje skupštinske odluke u Podgorici i nove slobodne izbore za Crnu Goru…““ Što ovo znači? Samo jedno, da je crnogorski separatizam izmišljena laž srpske i docnije komunističke propagande i lažno optuživanje ustanika koji se nijesu digli protiv ravnopravnog ujedinjenja nego protiv srpske okupacije i ubijanaj Crne Gore! Ponavljam, sva Crna Gora je željela svoje ravnopravno ujedinjenje u jugoslovensku državu, ali ne nikako smrtonosno topljenje u srpsku državu, pa onda, kao utopljenik srpski, ulazak u jugoslovenksu državu, kao što joj se desilo.

E, tek sad možete zamisliti svu dubinu sramne laži koja i dandanas viče kako se Crna Gora osamnaeste UJEDINILA sa Srbijom! Ne, nije se ujedinila nego je od strane Srbije bila UBIJENA! Posljedice tog ubijanja nosimo i danas i ko zna koliko ćemo još, i da li ćemo se njih ikad osloboditi! Veliki Krsto Popović bio je komandant crnogorskih ustaša!

Nakon sloma ustanka Popović će se sa mnogim drugim crnogorskim vojnicima i oficirima naći u Italiji, u Gaeti. Talijanska vlada će vrlo kratko finansijski pomagati crnogorsku vojsku, ali je poslije potpisivanja ugovora u Rapalu sa kraljevinom SHS, krajem 1920-e od pomoći odustala, jer je Beograd tražio uništenje crnogorskih trupa u Italiji, što se ubrzo i desilo 12 decembra 1921-e. Ali, Popović će se vratiti u Crnu Goru, počeće crngorski komitski pokret koji će trajati, biti uticajan i snažan, sve do 1923-e. To će biti pokret crnogorskih sokolova, patriota i ljudi koji se nijesu mirili da je Crna Gora ubijena i okupirana od strane Srbije, koji su se borili za njeno ponovno uspostavljanje i njenu slobodu!

Poslije uništenja crnogorskih trupa u Italiji, Krsto Popović će poći u Argentinu i tamo ostati do 1930-e kada će nauštiti Argentinu i poći za Belgiju. U Crnu Goru će se vratiti 1934-e kada će ga kralj-okupator Aleksandar pomilovati i Krsto će početi da živi u Nikšiću. A molbu za pomilovanje Krsto će uputiti kralju Alkesandru 1929-te. Ne čudite se pravnoj formi, ona je bila nužna, a što je o ovom papiru stvarno mislio Krsto Popović vidi se iz njegovog života vođenog i nakon „molbe“, sve do junačke smrti. Evo njenog teksta:

„Молба Крста Поповића Краљу Александру Карађорђевићу
Његовом Величанству Александру
Краљу Срба, Хрвата и Словенаца
Београд
Ваше Величанство,
Кад је непријатељ био коначно потучен 1918. год. тада је и наступио моменат за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и са осталим југословенским покрајинама. У Црној Гори јавиле су се двије политичке струје, које су црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр иако сам стајао неутрално према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Њ. В. Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе.
Њ. В. Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти.
Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе.
Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918. до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.
Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.
Крсто Поповић
Бригадир бивше Црногорске војске
Белгија
23. септембра 1929. год.

Nastavlja se
________